Колико дуго можете остати под водом? За већину људи је тешко пробити границу од 60 секунди, али постоје они који могу да прођу неколико минута без дисања. Тешко је такмичити се са Бајауима, становницима југоисточне Азије, на Филипинима и у Малезији: за њих је боравак под водом дуже од 10 минута само део њихове рутине.
Бајау су живели у региону годинама, али далеко од копна: има оних који их називају „морским номадима“, јер живе на штулама усред океана, а има и оних који више воле плутајуће куће, без кочића да поправе кућу на песак.
Способност роњења у пецање голим рукама или дрвеним копљима развијана је хиљадама година, као и невероватан капацитет плућа који им омогућава да не само дуго времена без дисања, али издржати притисак дубине до 60 метара без икакве опреме осим рудиментарних дрвених наочара.
Управо ово импресивно стање мотивисало је Мелису Илардо, истраживача у Центру за геогенетику на Универзитету у Копенхагену, да путују из Данске у југоисточну Азију да би разумели како се тело Бајауа генетски прилагодило тако да су имали веће шансе за преживљавање.
Његова почетна хипотеза је да могу да деле особину сличнуфоке, морски сисари који проводе доста времена под водом и имају несразмерно велике слезине у поређењу са другим сисарима.
„Желела сам прво да упознам заједницу, а не само да се појавим са научном опремом и одем“, Мелиса испричао за Натионал Геограпхиц о свом првом путовању у Индонезију. Приликом друге посете узела је преносиви ултразвучни апарат и комплете за сакупљање пљувачке.
Фото: Петер Дамгаард
Мелисина сумња је потврђена: слезина, орган који иначе помаже у одржавању имунолошки систем и рециклирају црвена крвна зрнца, има тенденцију да буде већа код Бајауа него код људи који не проводе дане у роњењу – истраживач је такође прикупио податке о Салуанима, народу који насељава копно Индонезије, и у поређењу са потврдити хипотезу да постоји нека географска веза са повећањем слезине.
Хипотеза коју брани Мелиса је да је природна селекција довела до тога да становници Бајауа са већим слезинама, током векова или миленијума, постижу веће стопе преживљавања него код становника са мањим слезинама.
Још једно откриће истраживача је да Бајау имају генетску варијацију у гену ПДЕ10А, који се налази у слезини и за који научници верују да је један од оних који су одговорни за контролу нивоа хормон штитне жлезде.
Према Мелиси,Бајау са једном копијом мутираног гена често има чак и веће слезине од оних са 'уобичајеном' верзијом гена, а они са две копије модификованог ПДЕ10А имају још веће слезине.
Мелисса је објавила своје налазе у научном часопису Целл, али истиче да је потребно даље истраживање да би се боље разумело како ове генетске адаптације помажу Бајау да преживи, поред разматрања да можда постоје и друга објашњења за невероватну способност роњења 'морских номада'.